Izbornik Zatvoriti

Da li ugalj ikada može biti čist?

ugalj
Foto: Rob Kendrik

AUTOR: Mišel Najhaus

On je najprljavije fosilno gorivo. Mi sagorevamo osam milijardi tona uglja godišnje uz sve veće posledice. Svet se mora suočiti sa pitanjem da li ugalj ikad može biti čist?

Prvi deo | Nevidljivi ugljenik

Aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine smatraju da je čist ugalj samo mit. Naravno da jeste. Pogledajte samo Zapadnu Virdžiniju gde su vrhovi planina Apalači pretvoreni u doline da bi se doprlo do uglja ispod njih, a vodeni tokovi su narandžasti od kiselih voda. Ili pogledajte centar Pekinga gde je ovih dana vazduh neretko neprozirniji od vazduha u aerodromskom odeljku za pušače. Smatra se da je vazdušno zagađenje u Kini, koje većinom potiče od sagorevanja uglja, glavni uzročnik više od milion preuranjenih smrti godišnje. A povrh toga na hiljade ljudi pogine u rudnicima u Kini i drugde.

Ovi problemi nisu novost. Krajem XVII veka, kada je ugalj iz Velsa i Nortamberlanda upalio prve vatre industrijske revolucije u Britaniji, engleski pisac Džon Ivlin već uveliko se žalio na „smrad i tamu” od dima koji je obavio London. Tri veka kasnije, decembra 1952. godine, debeli sloj smoga uzrokovan sagorevanjem uglja spustio se na London i zadržao se tu tokom čitavog jednog vikenda, što je izazivalo epidemiju respiratornih bolesti koje su ubile gotovo 12.000 ljudi u nastupajućim mesecima. Američki gradovi su preživeli sopstvene traume. Tokom jednog vikenda u oktobru 1948. godine u malom pensilvanijskom gradu Donora gledaoci jedne srednjoškolske utakmice američkog fudbala shvatili su da ne vide ni igrače ni loptu. Smog iz obližnje topionice cinka s pogonom na ugalj sakrio je igralište. U danima koji su usledili umrlo je 20 ljudi, a njih 6.000 – skoro polovina ovog grada – razbolelo se.

Ugalj je, da upotrebimo eufemizam ekonomista, krcat „spoljnim aspektima” – odnosno društvo izlaže velikim žrtvama. To je najprljaviji i najsmrtonosniji izvor energije kojim raspolažemo. Ali po većini procena, ujedno je i najjeftiniji i mi zavisimo od njega. Prema tome, veliko pitanje koje se pred nas danas postavlja nije da li ugalj ikada može da postane „čist”. Ne može. Pravo pitanje je da li ugalj ikada može da postane dovoljno čist – da bi se sprečile ne samo lokalna oboljenja već i radikalne promene globalne klime.

Juna prošle godine u Vašingtonu, po vrelom i sparnom danu, američki predsednik Barak Obama održao je govor o klimi od kojeg su američke elektrane i energane na ugalj strepele – a aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine mu se nadali – još od 2009. godine i Obaminog prvog preuzimanja dužnosti. Dok je govorio u košulji zavrnutih rukava, povremeno zastajkujući da otre čelo, Obama je obznanio da će do juna 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) sastaviti nacrt novih zakonskih pravila koja će „okončati neograničeno ispuštanje zagađenja iz naših energetskih postrojenja”. Ova pravila će biti objavljena kao deo Akta o čistom vazduhu, zakona čije je donošenje delimično podstakla katastrofa u Donori. Taj zakon se već primenjuje radi dramatičnog smanjenja emisija sumpor-dioksida, azot-oksida i čestica čađi iz američkih energetskih postrojenja. Ali ugljen-dioksid, glavni uzročnik globalnog zagrevanja, predstavlja problem sasvim drugih razmera.

Tokom 2012. godine svet je emitovao rekordnih 34,5 milijardi tona ugljen-dioksida iz fosilnih goriva. Ugalj je najviše tome doprineo. Jeftin prirodni gas odnedavno je smanjio potražnju uglja u Sjedinjenim Državama, ali svugde drugde, pogotovo u Kini, potražnja raste. Tokom nastupajuće dve decenije nekoliko stotina miliona ljudi širom sveta po prvi put će dobiti struju, a ako se sadašnje tendencije nastave, većina će koristiti energiju proizvedenu na bazi uglja. Čak i najagresivniji podstrek prema alternativnim izvorima energije i zaštiti životne sredine ne bi mogao da pronađe zamenu za ugalj – bar ne odmah.

Brzina topljenja Arktika, porast nivoa mora, stepen vreline toplotnih talasa – svi ovi elementi naše neizvesne budućnosti zavise od toga šta svet čini sa ugljem, a naročito od toga šta čine Sjedinjene Države i Kina. Hoćemo li nastaviti da ga sagorevamo i nesmanjeno izbacujemo ugljenik u atmosferu? Ili ćemo da pronađemo način da ugljenik zarobimo, kao što to već činimo sa sumporom i azotom iz fosilnih goriva, i da ga skladištimo pod zemljom?

„Moramo da se upnemo koliko god možemo ka pronalaženju obnovljivih izvora energije i većoj energetskoj efikasnosti, kao i ka smanjenju emisijaugljenika iz uglja”, kaže istraživač Seli Benson sa Univerziteta Stanford, koja se specijalizovala na polju skladištenja ugljenika. „Biće potrebno da još mnogo toga preduzmemo, ali sada je vreme da se usredsredimo na ove probleme.” Problem ugljenika je jednostavno prevelik.

Američka elektrana „Mauntenir”, na reci Ohajo u Nju Hejvenu, u Zapadnoj Virdžiniji, svakog sata utroši više od 450.000 kg uglja sa planina Apalači. Sveže iskopani ugalj pristiže baržama ili putem pokretne trake iz rudnika koji se nalazi preko puta elektrane. Kada dospeju u pogon, grudve uglja veličine loptice za golf melju se u finu prašinu, a potom se ta prašina upumpava u ložionik jednog od najvećih bojlera na svetu – metalnu kutiju u koju bi lako mogao da stane Kip slobode. Tri parne turbine ovog pogona, ofarbane u plavo i ukrašene belim zvezdicama, nepekidno snabdevaju strujom 1,3 miliona potrošača u sedam američkih saveznih država. Ti potrošači plaćaju oko 10 centi po kilovatsatu, ili oko 113 dolara mesečno, za potrošnju koju u jednom prosečnom domaćinstvu naprave frižideri, veš-mašine, mašine za sušenje, televizori i pametni telefoni, kao i električno osvetljenje. Ili, kao što često kaže Čarli Pauel, direktor ove elektrane, čak i pobornici očuvanja prirode vole da imaju svetlo.

Potrošači, međutim, ne plaćaju ni cent za izbacivanje u atmosferu šest do sedam miliona tona ugljen-dioksida godišnje iz 305 metara visokih dimnjaka ove elektrane, niti to čini Američka elektroprivreda (AEP). E u tome je problem. Ugljenik se izbacuje bez ikakvih ograničenja jer u većini mesta to ništa ne košta i jer protiv toga još uvek ne postoji zakon u Sjedinjenim Državama. Međutim, 2009. godine izgledalo je kao da bi takav zakon uskoro mogao da bude donet; tog leta je Predstavnički dom Sjedinjenih Država usvojio ovaj zakonski predlog. AEP je, što je za svaku pohvalu, odlučio da ga primeni pre njegovog konačnog usvajanja.

Oktobra iste te godine elektrana „Mauntenir” započela je pionirski poduhvat u zarobljavanju ugljenika. Sve to je nadzirao Pauel. Njegov otac je tri decenije radio u Virdžiniji, u jednoj elektrani s pogonom na ugalj; sam Pauel je čitavu karijeru proveo u „Maunteniru”. On priča da je posao bio jednostavan: „Sagorevamo ugalj, pravimo paru i pokrećemo turbine.” Ipak, tokom ovog eksperimenta postao je složeniji. AEP je uz zadnji deo elektrane pripojio hemijsko postrojenje. To postrojenje je hladilo oko 1,5% dima iz „Mauntenira” i sprovodilo ga kroz rastvor amonijum-karbonata, koji je apsorbovao ugljendioksid. Potom je ugljen-doksid drastično sabijan i ubrizgavan u porozni peščar na više od kilometar i po dubine ispod obala reke Ohajo.

Ovaj sistem je funkcionisao. Tokom naredne dve godine AEP je zarobio i uskladištio više od 37.000 tona čistog ugljen-dioksida. Taj ugljendioksid se i dalje nalazi pod zemljom, a nije prisutan u atmosferi. To je bila tek četvrtina jednog procenta ovog gasa koji je izlazio iz dimnjaka, ali je to trebalo da bude tek početak. AEP je planirao da poveća i unapredi ovaj eksperiment na zarobljavanje četvrtine emisije pomenutog postrojenja, ili 1,5 miliona tona ugljen-dioksida godišnje. Kompanija se saglasila da investira 334 miliona dolara, a Ministarstvo energetike Sjedinjenih Država (DOE) saglasilo se da odobri subvenciju za taj iznos. Međutim, ovaj dogovor je zavisio od sposobnosti AEP-a da povrati svoju investiciju. A s obzirom na to da je donošenje zakona o klimatskim promenama doživelo krah u Senatu Sjedinjenih Država, državni nadzorni organi Virdžinije za primenu zakona i propisa saopštili su kompaniji da ne može da naplaćuje potrošačima primenu tehnologije koja još uvek nije odobrena zakonom.

U proleće 2011. godine AEP je obustavio ovaj projekat. Čitava skalamerija od cevi, pumpi i cisterni razmontirana je. Iako malen, Mauntenirov sistem bio je prvi na svetu koji je zarobljavao i skladištio ugljen-dioksid direktno iz elektrane s pogonom na ugalj i privukao je na stotine radoznalih posetilaca iz celog sveta, među kojima su bili i oni iz Kine i Indije. „Ovaj postupak je bio funkcionalan, a obučili smo i mnogo ljudi”, kaže Pauel. „Ali pomozi bože, postaće i ekonomski održiv kada se neki bitni činioci budu promenili.” Pre svega propisi – kao što je to Obama obećao prošlog leta – ali će i tehničke promene biti od koristi.

Zarobljavanje ugljen-dioksida i njegovo skladištenje ili „sekvestracija” pod zemljom u poroznim stenovitim formacijama kritičarima zvuči kao visokotehnološko fantaziranje. Međutim, Ministarstvo energetike Sjedinjenih Država tokom protekle tri decenije investiralo je oko 6,5 milijardi dolara u istraživanje i testiranje ove tehnologije. A naftna industrija već više od četiri decenije ubrizgava kompresovani ugljen-dioksid u iscrpena naftna polja, koristeći ga da potisne nedostupnu naftu na površinu. Ova praksa se u kanadskim Velikim ravnicama pretvorila u najveću svetsku operaciju podzemnog skladištenja ugljenika.

Od 2000. godine više od 20 miliona tona ugljen-dioksida zarobljeno je iz jednog postrojenja u Severnoj Dakoti koje pretvara ugalj u sintetički prirodni gas, a onda se taj zarobljeni gas odvodi cevima 320 km na sever u Saskačevan. Tamo ga kanadska naftna kompanija „Cenovus Enerdži” pohranjuje duboko ispod polja Midejla i Vejburna, prostranog nalazišta nafte koje je vrhunac svoje produktivnosti ostvarivalo šezdesetih godina prošlog veka. Svaka tona ugljen-dioksida rastvara dva do tri barela nafte akumulirana u steni, a onda se on ponovo ubrizgava u naftno polje da bi se uskladištio. Tamo leži, skoro kilometar i po pod zemljom, zarobljen ispod nepropusnih slojeva škriljca i soli.

Koliko dugo? Neke prirodne naslage ugljen-dioksida stoje nedirnute već milionima godina – u stvari, iz nekih od njih se ugljen-dioksid vadi i prodaje naftnim kompanijama. Ali velike i nepredviđene emisije ugljen-dioksida mogu da budu smrtonosne za ljude i životinje, naročito u slučajevima kada se ovaj gas prikuplja i sabira na jednom mestu u velikim količinama. U Vejburnu, gde nadzor vrši Agencija za međunarodnu energetiku, do danas nisu zabeležena veća curenja, kao ni na pregršt drugih velikih skladišnih mesta širom sveta. Naučnici smatraju da je rizik od katastrofalnog curenja izuzetno mali.

Njih više brinu manja, hronična curenja koja dovode u pitanje smisao celokupnog poduhvata. Mark Zobak i Stiven Gorlik, geofizičari sa Univerziteta Stanford, smatraju da na mestima gde su stene krte i rastresite – kakve su, po njihovom mišljenju, na većini ovih lokacija – ubrizgavanje ugljen-dioksida može da izazove manje zemljotrese koji, mada bezopasni, mogu da provale sloj škriljca i izazovu curenje ugljen- -dioksida. Zobak i Gorlik misle da je skladištenje ugljenika „izuzetno skupa i riskantna strategija”. Međutim, čak se i oni saglašavaju s tim da ugljenik može da bude efikasno uskladišten na nekim mestima, kao što je to naftno polje Slejpner u Severnom moru, gde norveška naftna kompanija „Statoil” već 17 godina ubrizgava oko milion tona ugljen-dioksida godišnje u sloj solju zasićenog peščara na skoro kilometar dubine ispod morskog dna. U toj formaciji ima toliko prostora da sav taj ugljen-dioksid nije povećao unutarnji pritisak, a nema nikakvog znaka potresa ili curenja.

Evropski istraživači procenjuju da bi se ispod Severnog mora mogao uskladištiti čitav vek emisija iz evropskih elektrana. Slični „dubinski slani slojevi stena” koji se nalaze ispod teritorije Sjedinjenih Država mogli bi, po mišljenju Ministarstva energetike, da prime hiljadugodišnje emisije iz američkih elektrana. I druge vrste stena mogu da posluže za spremanje ugljenika. Na primer, u toku su eksperimenti na Islandu i u basenu reke Kolumbije u Saveznoj Državi Vašington, pri kojima se male količine ugljendioksida ubrizgavaju u bazaltnu stenu. Tu se očekuje da ovaj gas reaguje sa kalcijumom i magnezijumom i oformi karbonsku stenu, što uklanja rizik od curenja gasa.

Ugljen-dioksid koji „Statoil” ubrizgava na Slejpneru ne potiče od sagorevanja; on je nečistoća prirodnog gasa koji kompanija ispumpava sa morskog dna. Pre nego što isporuči gas potrošačima, „Statoil” mora da izdvoji ugljen-dioksid, dok ga je ranije samo ispuštao u atmosferu. Međutim, Norveška je 1991. godine uvela porez na ugljenik, koji sada iznosi oko 65 dolara po toni, a „Statoil” plaća samo 17 dolara po toni da ugljen-dioksid ponovo ubrizga ispod morskog dna. Tako je na Slejpneru skladištenje ugljenika mnogo jeftinije od njegovog ispu štanja, zbog čega je „Statoil” investirao u ovu tehnologiju. A vađenje prirodnog gasa i dalje je unosan posao.

U elektranama s pogonom na ugalj situacija je drugačija. Ugljen-dioksid je sastojak gasova koji izlaze kroz dimnjake, a energetske kompanije nemaju finansijsku računicu da ga izdvajaju i skladište. Po saznanjima inženjera u „Maunteniru”, skladištenje je najskuplji deo projekta zarobljavanja i skladištenja. Sistem za apsorpciju ugljen-dioksida pri „Mauntineru” bio je veličine devetospratne stambene zgrade i zauzimao je 5,6 hektara, a služio je tome da se zarobi tek sićušni deo emisija ugljenika iz ovog postrojenja. Supstance koje su apsorbovane morale su da budu zagrevane da bi se oslobodio ugljen-dioksid, koji je potom visokokomprimovan za skladištenje. Ovi intenzivni energetski postupci tvore ono što inženjeri nazivaju „parazitski tovar”, koji može da utroši i do 30 odsto sveukupno proizvedene energije postrojenja na ugalj da bi zarobio sav njegov ugljenik.

Jedan od načina da se smanji taj visoki trošak jeste da se ugalj pre spaljivanja pretvori u gas. Gasifikacija može da učini efikasnijom proizvodnju energije i da omoguci lakše i jeftinije izdvajanje ugljen-dioksida. Nova elektrana koja se gradi u okrugu Kemper, u Saveznoj Državi Misisipi, a koja je projektovana da zarobljava sopstvene emisije ugljen-dioksida, gasifikovaće ugalj.

Postojeće elektrane, koje su uglavnom projektovane da sagorevaju mleveni ugalj, zahtevaju drugačiji pristup. Postoji ideja da se ugalj sagoreva u čistom kiseoniku umesto na vazduhu. To stvara izduvni gas bez primesa, iz kojeg je lakše izdvojiti ugljen-dioksid.

Ovih dana se u Zapadnoj Virdžiniji zatvaraju stogodišnji rudnici jer američke elektrane prelaze na prirodni gas. Sa skoro rekordno niskim cenama gasa u Sjedinjenim Državama na ugalj se može gledati kao na gorivo prošlosti, a investiranje u naprednu tehnologiju uglja u najmanju ruku deluje pogrešno. To stanovište posve je različito u Julinu, u Kini.

Julin leži na istočnom obodu pustinje Ordos, koja se većim delom nalazi unutar pokrajine Unutrašnje Mongolije, 800 prašnjavih kilometara od Pekinga ka unutrašnjosti. Pešcane dine boje narandžaste rđe koje okružuju šume novih, neuseljenih stambenih zgrada prelivaju se preko potpornih zidova auto-puta i šalju oblake peska na ulice. Julin i njegova tri miliona stanovnika trpe manjak kiše i hlada, letnje vreline i veoma hladne zime. Međutim, ovo područje je bogato nalazištima ruda, ubrajajući tu i neke od najbogatijih kineskih naslaga uglja. „Bog je pravedan”, kaže Gao Džungjin, zamenik gradonačelnika Julina. Ovde se ugalj smatra gorivom napretka.

Peskovite visoravni oko Julina istačkane su visokim dimnjacima elektrana s pogonom na ugalj, a ogromna postrojenja za preradu uglja i naselja za radnu snagu pružaju se kilometrima preko pustinje. Nova postrojenja na ugalj, do čijih kapija ukrašenih optimističkim crvenim transparentima vodi mreža neasfaltiranih puteva, vrve od mladih muškaraca i žena u radnim kombinezonima. Ugalj obezbeđuje oko 80 odsto kineske električne energije, ali ne služi samo za proizvodnju struje. S obzirom na to da uglja kao domaćeg pogonskog goriva ima u obilju, on se takođe koristi za pravljenje desetina industrijskih, hemijskih i tečnih goriva, čemu u većini drugih zemalja služi nafta. Ugalj je ovde ključni sastojak u pravljenju niza proizvoda, od plastike do sintetike.

Upravo je ugalj postavio Kinu na čelo zemalja koje, ukupno gledajući, zagađuju atmosferu emisijama ugljen-dioksida, mada Sjedinjene Države daleko prednjače kada je u pitanju emisija po glavi stanovnika. Kina ne odstupa od uglja, ali je više nego ikada svesna cene koju to ima. „U proteklih deset godina”, kaže Debora Seligson, istraživač državnih politika u oblasti zaštite životne sredine sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, sa skoro dvodecenijskim istraživačkim iskustvom u Kini, „životna sredina iz pozicije da uopšte ne bude stavljena na dnevni red dospela je na njegov vrh”. Zahvaljujući prigovorima javnosti kada je reč o kvalitetu vazduha, svesti zvaničnika o riziku od klimatskih promena i želji da se ostvari energetska stabilnost i tehnološki napredak, Kina je investirala stotine milijardi dolara u obnovljivu energiju. Ona je danas vodeći proizvođač turbina s pogonom na vetar i solarnih ploča; raštrkane među dimnjacima oko Julina nalaze se ogromne solarne farme. Međutim, Kina forsira i ultraefikasna postrojenja s pogonom na ugalj, kao i jednostavnije, jeftinije sisteme zarobljavanja ugljenika.

Ovi napori privlače kako investitore, tako i doseljenike iz inostranstva. Vil Lata, osnivač inženjerske kompanije za zaštitu životne sredine „LP Amina”, Amerikanac je koji živi u Pekingu i radi u blizini kineskih energetskih postrojenja. „Kina otvoreno govori: ’Hej, ugalj je jeftin, mi ga imamo mnogo, a potrebne su decenije da se alternativni izvori energije dovedu do tog nivoa’”, kaže on. „Istovremeno, oni shvataju da ugalj nije ekološki održiv. Stoga veoma mnogo ulažu u njegovo čišćenje.” Planirano je da u Tjencinu, koji se nalazi na oko 140 kilometara od Pekinga, 2016. godine bude otvorena prva kineska elektrana ciljano projektovana da zarobljava ugljenik. Nazvana GreenGen, ona treba da zarobljava 80 odsto svojih emisija.

Prošle jeseni, dok su u svetu potrošnja uglja i emisije ugljenika hrlile ka novim rekordima, Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC) izneo je najnoviji izveštaj. Po prvi put je izvršena procena plana emisija na planetarnom nivou – sveukupna količina ugljenika koju smemo da ispustimo ukoliko ne želimo da se temperatura popne za više od 2 stepena Celzijusa, što mnogi naučnici smatraju za granicu posle koje nastaju ozbiljne štete. Odbrojavanje je otpočelo u XIX veku, kada je industrijska revolucija uzela maha. IPCC je zaključio da smo, kada je emisija ugljenika u pitanju, već emitovali više od polovine planiranog. Ukoliko nastavimo ovim tempom, prekoračićemo bezbednosnu granicu za manje od 30 godina.

Promena kursa zarobljavanjem ugljenika ogroman je poduhvat. Zarobljavanje i skladištenje samo desetog dela tekućih svetskih emisija zahtevalo bi upumpavanje količine ugljendioksida otprilike jednake količini nafte koja se sada vadi. A zahtevalo bi mnogo cevi i bušotina za upumpavanje. Ali za postizanje istog rezultata time što bi se ugalj zamenio solarnim pločama koje ne vrše nikakve emisije bilo bi neophodno pokriti oblast otprilike veličine Nju Džersija (skoro 20.720 kvadratnih kilometara). Problem je takav da zahteva ogromna rešenja, a sva su nam potrebna.

„Ukoliko bismo govorili o problemu koji bi se mogao rešiti tako što bi se smanjila emisija stakleničkih gasova za 5 ili 10 odsto, onda ne bismo govorili o zarobljavanju i skladištenju ugljenika”, kaže Edvard Rubin sa Univerziteta Karnedži Meloun. „Mi zapravo govorimo o smanjenju globalnih emisija za oko 80 odsto u narednih 30 ili 40 godina.” Zarobljavanje ugljenika ima potencijal za brzo smanjenje velikih emisija. Zarobljavanje ugljen-dioksida iz elektrane na ugalj koja proizvodi 1.000 megavata bilo bi, na primer, jednako tome kao kada bi 2,8 miliona ljudi zamenilo svoje pikapove hibridnim Prius vozilima.

Ipak, ova tehnologija neće steći široku primenu sve dok države širom sveta ne budu to nametnule kao obavezu, bilo kroz poreze na emisije ugljenika ili kroz direktno ograničavanje emisija. „Neophodni su propisi koji će dati podstrek primeni ove tehnologije”, kaže Džejms Duli, istraživač u Nacionalnoj laboratiji Severozapadni Pacifik pri Ministarstvu energetike Sjedinjenih Država. Ako Agencija za zaštitu životne sredine progura zakon ove godine, zasnovan na obećanju predsednika Obame da će se ograničiti emisije ugljenika kako iz postojećih, tako i iz novih elektrana – i ukoliko ovi propisi ne podlegnu neizbežnim parnicama koje će pokrenuti industrija uglja – onda će tehnologija zarobljavanja ugljenika dobiti taj dugo očekivani podsticaj.

U međuvremenu Kina je započela oblasne eksperimente uz marketinško oglašavanje kakve će sve koristi imati potrošači, takav pristup je već prethodno korišćen u Sjedinjenim Državama. Tokom devedesetih godina prošlog veka Agencija za zaštitu životne sredine koristila je Akt o čistom vazduhu da bi ograničila ukupne količine emisija sumpor-dioksida iz elektrana tako što je dodeljivala trgovinske dozvole pojedinačnim zagađivačima. Tim povodom energetska industrija je predskazivala pogubne privredne posledice. Umesto da se programski pristupilo proizvodnji inovativnih, progresivno jeftinijih tehnologija i stvaranju znatno čistijeg vazduha. Rubin tvrdi da su sistemi za zarobljavanje ugljenika u skoro istoj fazi u kojoj su bili sistemi za zarobljavanje sumpor- -dioksida osamdesetih godina prošlog veka. Onda kada ograničenja emisija budu stvorila tržište za njih, dramatično bi se mogla sniziti i njihova cena.

Kad se to dogodi, ugalj i dalje neće biti čist, ali će biti mnogo čistiji nego što je danas. A planeta će biti hladnija nego što će biti ukoliko nastavimo da sagorevamo ugalj na stari, prljavi način.

Mišel Najhaus dobitnica je brojnih nagrada za napise o životnoj sredini. Prethodni rad Roba Kendrika, objavljen aprila 2013. godine, bio je o oživljavanju izumrlih vrsta.

Preuzeto sa: National Geographic Srbija

Podelite sa prijateljima...
Posted in Održivi razvoj